До почетка 1933. године делатност Друштва била је ограничена на Београд. У то време многи хемичари су радили и у другим градовима Србије, посебно у оним где се налазила хемијска индустрија. На 7. редовној седници Председништва Управног одбора Друштва, одржаној 31. јануара 1933. године, примљено је 14 нових чланова, међу којима су хемичари и технолози из Обилићева код Крушевца, који су изразили жељу да оснују подружницу Друштва. Њихова правила су прихваћена на 2. конференцији Управног одбора 7. августа 1933. и тако је почела са радом прва подружница Српског хемијског друштва. Њен први председник био је др Радомир Николић. Подружница у Обилићеву је следеће године имала 29 чланова и деловала је до 1941. После рата је поново активирана 1970. године када је основана подружница у Крушевцу.
Друга подружница је основана 1935. године у Скопљу и за првог председника је постављен др Коста Ставрић. Прве године је имала само 20 чланова, а када је избио рат број је порастао на 50. Подружница у Скопљу је престала са радом 1941. године, а после рата је трансформисана у Друштво хемичара и технолога Македоније.
После Другог светског рата и наглог развоја хемијске индустрије и наставе хемије, било је јасно да Српско хемијско друштво не може да ограничи своје деловање само на Београд и да треба да се прошири на целу Србију. На годишњој скупштини Друштва 17. јуна 1949. године дат је предлог који је спроведен до краја исте године. Одлучено је да се правилник Друштва допуни новим члановима који се односе на оснивање подружница, њихову организацију и циљеве.
Исте 1949. године Српско хемијско друштво је основало своју прву послератну подружницу у Новом Саду, која је бројала 18 чланова. После 23 године, 1972. године, бројала је више од 200 чланова и била највећа и најактивнија подружница Друштва. Први годишњи састанак Српског хемијског друштва ван Београда организован је у Новом Саду 21-23. јануара 1970. године. То је био 15. годишњи скуп хемичара Србије. Хемијско друштво Војводине основано је 1977. године.
У наредним годинама су основане многе подружнице: Ниш (1951), Зрењанин (1952), Крагујевац (1952), Суботица (1954), Лесковац (1955), Бор (1964), Приштина (1964), Ужице (1968), Врање (1969), Крушевац (1970), Краљево (1975), Чачак (1982), Димитровград (1982), Београд (1983), Кикинда (1987), Шабац (1997), Сремска Митровица (1997), Горњи Милановац (1997).
Активности подружница се манифестују на различите начине: организовањем пленарних и секцијских предавања, научних и стручних скупова, семинара за обуку наставника, консултативних семинара, гостовања компанија, научних екскурзија…